БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ

У недјељу 18. по Духовима, 08. октобар 2017. године Господње, у храму Светог Оца Василија Острошког Чудотворца, Светом Литургијом началствовао је протојереј Милорад Вујић, уз саслужење протојереја-ставрофора Ранка Билинца, протојереја-ставрофора Миломира Ковача, протојереја Данила Дангубића и великог броја вјерних наше свете заједнице.

На крају Свете Литургије служен је парастос за пострадале и упокојене српске гардисте са подручја Илиџе који су били једни од најхрабријих ратника и бранилаца свога народа у протеклом одбрамбено-отаџбинском рату.

Пастирским словом присутнима се обратио отац Милорад осврнувши се на Свештену поруку Јеванђеља.

Бесједу протојереја Милорада Вујића објављујемо у прилогу:

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Човјек је, браћо и сестре, током цијелога свога живота, мало па мало, пред некаквим раскрсницама, пред разниим путевима, и избору гдје ће и на коју ће страну кренути. Тако је од онога малога дјетета, када бира, коју ће одјећу носити, коју ће храну јести, у коју ће школу  ићи, гдје ће живјети, којег ће брачног сапутника изабрати, који посао итд. И тако је у све дане нашега живота. Многа од тих питања су врло значајна и она утичу на оно како живимо и са чиме ћемо живјети. При томе постоји једно и најзначајније питање пред човјеком, а то је какав ће живот изабрати! Живот доброга или лошега! Онога који извршава вољу Божију или онога који се одриче Бога.

Данашње свето Јеванђеље (Лк. глава 5. ст. 1-11, зачало 17) свједочи да је Господ Исус Христос био на обали Генитсаретскога језера и ту је видио двије лађе како стоје уз обалу. Увијек Га је пратило мноштво народа који су жељели слушати ријеч Његову, а Он је говорио народу углавном о Царству небеском. Чињеница је да овога пута није записана ријеч Његова, али онај догађај који се збио послије тога описао је свети јеванђелист. Он каже да је Христос ушао у лађу и рекао Петру Симону да одмакне од обале лађу и баци мрежу своју, на шта овај рече „Господе сву ноћ смо се трудили и нисмо ништа уловили, али на ријеч твоју бацићемо мреже“(Лк. 5, 5) и онда када то учини улови мноштво рибе, тако да није могла да стане у његову лађу, па позва пријатеље своје, Заведејеве синове, Јакова и Јована да и они приђу својом лађом и да дио рибе која се налазила у мрежи смјести у њу. И онда, он паде ничице пред Христа и рече: „Иди од мене Господе јер сам грешан човјек“, а онда, Господ рече „Не бој се, од сада ћеш ловити људе.“(Лк. 5, ст. 8 и 10). И заиста овај рибар и његови пријатељи Јаков и Јован напустише све и кренуше за Христом, и током богочовјечанске мисије Његове овде на земљи послужише Му у свему, а после васкрсења Христовог напунише се Духом светим приликом силаска Духа Светог на апостоле о дану Педесетнице. Они кренуше по цијелом свијету проповједајући науку Христову и приводећи многе са све четири стране свијета у  цркву Његову и сабирајући их у Царству небеском.

У неку руку овај догађај изгледа тако једноставан, и јесте то, али у њему постоји велика поука,  не само за свете апостоле тј оне који су били учесници у истом, већ за цијели род људски, који чита или слуша стихове овог зачала. Најприје поменуо бих чињеницу, да Бог, својом моћи може све да учини. Сву ноћ су се трудили апостоли, али нису ништа уловили до тога часа. Но, Бог, својом моћи чини да рибе, несловесна бића, напуне лађу у тој мјери да то изазове чудо код ових рибара. Христос каже: без мене не можете ништа чинити(Јн 15, 5) , јер је Богу све могуће, а људима није могуће. Друго, везано за то да човјек овде на земљи без Бога не само да не може ништа чинити, већ и да неки догађаји изазивају посебну пажњу. Овај догађај свједочи да све оно што чујемо веома често не изазива код нас пажњу, јер слушамо разне ствари, разне догађаје. Но, онога тренутка кад видимо својим очима оно што је чудо, што се не догађа тако често, што није уобичајно, то изазове осјећај много већи од дивљења, чуђења… Тако смо много спремнији да повјерујемо у оно што  видимо него оно што чујемо. Јеванђеље каже: Благо онима који не видјеше а повјероваше“ (Јн 20, 29), па тако (браћо и сестре) и ми слушајући Свето јеванђеље и размишљајући о истоме треба током живота да вјерујемо у Онога ко је помоћник наш, Онога који је дошао овде међу нас,  био  сличан нама по свему сем по гријеху, Онога који нам је  дао радост васкрсења свога и ослобођење од робовања гријеху и смрти. Уз то треба да пазимо на позив Христов, на позив Господњи, на Његове свете заповјести и да се поучимо примјерима из Светога писма, јер на ријеч Божију Аврам је хтио да принесе сина свога на жртву, на ријеч Божију Ноје је сковао лађу којом је спасен он и његова породица и многобројне животиње, ријеч Његову послушали су свети апостоли, свети оци наше цркве, сви Божији угодници, и кренули за Њим, и без обзира на то колико су током свога овоземаљског живота страдали због тога, нису се одрицали, па чак ни онда када су мученички страдали за вјеру своју. Да се и ми одазовмо позиву Његовоме, да знамо изабрати Пут, Истину и Живот, да уз оно што је богатство овога свијета, оно што нам је неопходно током нашег овоземаљског живота, а потребна нам је и храна, обућа, одјећа, дом, и много тога, али ни једног тренутка да не заборавимо да смо Христови, да Њега примамо, јер нас Он преображава.  Овај свети апостол Симон крену за њим и од рибара на почетку приче, поста ловац људи, тј Христов проповједник. Да ми то Јеванђеље које је Христос објавио и апостоли оставили нама, проведемо током овоземаљског живота, да бисмо у вјечности са светим апостолима и свима светима у Царству небеском прослављали Њега, творца свега видљивог и невидиљивог и узносили Му славопој са анђелима Његовим, Амин.

У текстуалну форму бесједу откуцао и за сајт припремио

г.Владимир Васић