Историјат митрополије

Дабарску епархију – са седиштем у манастиру Бањи код Прибоја на Лиму – основао је Св. Сава 1220. године. Подаци о дабарским епископима су доста оскудни. Најпотпуније податке о њима дао је Шумадијски епископ Сава у делу Српски јерарси од деветог до двадесетог века. До сада се зна за следеће дабарске епископе: ХРИСТОФОР, ЈОАНИКИЈЕ, МЕТОДИЈЕ, НИКОЛА I, ЈОВАН I, СПИРИДОН, ИСАИЈА I, ЈОВАН II, ЈОВАН III, ИСАИЈА II, ГАВРИЛО, ЈОВАН IV, НИКОЛА II и НИКОЛА III. Данас се не може поуздано утврдити када је Дабарска епархија уздигнута на ранг митрополије. Можда се то догодило 1346. године када је проглашена Српска патријаршија или можда много касније.

Падом Српских земаља под турску власт у XV веку почело је и ширење јурисдикције Охридске архиепископије на епархије Пећке патријаршије. Покушаји Смедеревског митрополита Павла, тридесетих година XVI века, да обнови Пећку патријаршију завршили су се неуспехом. Његов рад је осуђен на Архијерејском сабору 1532. године. Сабору је председавао Охридски архиепископ Прохор, а у раду сабора учествовао је Босански митрополит МАРКО. Иако пропао, покушај Смедеревског митрополита Павла био је од великог значаја. Турцима је јасно стављено до знања да се српско свештенство не мири са губљењем црквене самосталности. С друге стране, при Порти се дошло до уверења да би успостављање нормалног стања у Пећкој патријаршији утицало на мирољубив став српског народа према турским властима, што би користило учвршћивању власти и даљим освајањима. У таквим околностима дошло је 1557. године до обнављања Пећке патријаршије. За првог патријарха изабран је МАКАРИЈЕ СОКОЛОВИЋ (1557-1571).

Јурисдикција обновљене Пећке патријаршије простирала се на све Српске земље под Турцима. Скоро цео српски народ дошао је тада под власт Пећке патријаршије. Успостављајући редовно стање у Патријаршији, патријарх Макарије је извео нову организацију Цркве. Босна и Далмација, осим зворничке области, где је постојала епископија, дошле су под духовну власт Дабарског, односно Дабробосанског митрополита. Никодим Милаш пише да за „далматинске Србе није постављен засебан епископ, него да су они подређени били дабробосанском митрополиту, који је у то доба имао своје седиште у манастиру Рмњу, и који је вршио над далматинском црквом власт као егзарх пећког српског патријарха”. Митрополит је имао свог заменика у Далмацији у лицу игумана манастира Крке.

Први дабарски архијереј после обнављања Пећке патријаршије био је ВАРЛАМ (око 1557). Столовао је у манастиру Бањи. Око 1573. године помиње се Дабробосански митрополит СИМЕОН, за кога се зна захваљујући једном његовом писму на коме се потписао као „митрополит Дабробосански, зворнички, клишки и целе Далмације”. Две године касније помиње се митрополит ЈОСИФ, који је умро 15. маја 1575. године у манастиру Бањи. Његов наследник ГАВРИЛО АВРАМОВИЋ (1575-1588), преноси епископску столицу из манастира Бање у западну Босну, у манастир Рмањ, на тромеђи Босне, Лике и Далмације. Он је 1578. године, као егзарх пећког патријарха за Далмацију поставио новог игумана манастира Крке. Митрополит Гаврило је заједно са монасима напустио манастир Рмањ и побегао у Хрватску. Када је то било, не зна се тачно. После митрополита Гаврила помиње се митрополит ПЕТРОНИЈЕ (1578-1589), који је управљао Дабробосанском епархијом из манастира Бање. И после њега много митрополита ће седети у манастиру Бањи. Митрополит АКСЕНТИЈЕ је управљао Дабробосанском епархијом од 1589. до 1601. године. Из сачуваних записа о њему види се да је био књигољубац и приложник манастира. За митрополита ТЕОДОРА дознајемо из једног записа на књизи коју је писао монах Данило у манастиру Липље. Име овог митрополита се помиње и у запису на панегирику у манастиру Беочину. Био је Дабробосански митрополит од 1601. до 1619. Године 1620. у запису на кивоту манастира Ораховице помиње се митрополит Дабарски МАКАРИЈЕ. Није познато колико је дуго био на катедри Дабробосанских митрополита. После митрополита Макарија у неколико записа помиње се Босански митрополит ИСАИЈА, који је највероватније био митрополит од 1627. до 1635. године. Ко је наследио митрополита Исаију не зна се. Манојло Грбић у књизи Карловачко владичанство, књ. I, помиње Босанског митрополита ГАВРИЛА (ПРЕДОЈЕВИЋА), који је 1638. године са ђаконом Савом Станисављевићем прешао из манастира Рмња у Хрватску и настанио се у манастиру Марчи. Из поменутог дела епископа Шумадијског Саве дознајемо за митрополита босанског ИСАИЈУ II (1640-1655). Затим следе: ЛОНГИН (1656-1666), ХРИСТОФОР (1666-1681), АТАНАСИЈЕ ЉУБОЈЕВИЋ (1681-1688), ВИСАРИОН II (1690-1708). Митрополит Висарион је после Сеобе Срба 1693. године пренео седиште епархије у Сарајево. У Сарајеву су столовали: ИСАИЈА III (1708-1709), МОЈСИЈЕ ПЕТРОВИЋ (1709-1713), МЕЛЕНТИЈЕ УМИЉЕНОВИЋ (1713-1740), ГАВРИЛО МИХИЋ МИХАИЛОВИЋ (1741-1752), ПАЈСИЈЕ ЛАЗАРЕВИЋ (1752-1759), ВАСИЛИЈЕ ЈОВАНОВИЋ БРКИЋ (1760-1763), ДИОНИСИЈЕ (1763) и СЕРАФИМ (1766-1767).

ГРЦИ – ДАБРОБОСАНСКИ МИТРОПОЛИТИ

Дуго се мислило да је Дионисије био последњи Србин митрополит Дабробосански пре доласка Грка (фанариота). Сматрало се да је први Грк на катедри Дабробосанских митрополита био митрополит Серафим, са још неколико грчких архијереја, потписник молбе упућене Пећком патријарху Калинику II, да се Пећка патријаршија угаси и потчини Цариградској. Међутим, Светозар Душанић је доказивао да је митрополит Серафим био Србин и да је устоличен пре септембра 1766. године. Према томе, митрополит Серафим је био последњи Србин Дабробосански митрополит, а митрополит Данило, његов наследник, био је први Грк на том положају.

Митрополит Данило се помиње као Дабробосански митрополит 1769. године. Није познато колико се дуго задржао на овој катедри. После митрополита Данила помиње се митрополит Кирило, који је добио од султана берат 24. маја 1776. године. У овом берату су уписана места која су улазила у састав Дабробосанске митрополије. То су: Високо, Травник, Јајце, Језеро, Лијевно, Гламоч, Вакуф, Стари Мајдан, Маглај, Сребреница, Вишеград, Нова Варош „са свима селима и међама”. Митрополит Кирило је добровољно уступио место своме наследнику Пајсију, коме је берат издат 29. марта 1780. године. У берату за митрополита Пајсија пише да је вредан, да добро познаје верске обреде и народне обичаје, да је вешт да чува рају и обавља њене послове и да је изабран од патријарха са епископским збором. Њему се приписују заслуге за оправку сарајевске цркве настрадале у пожару. Митрополита Пајсија је наследио Калиник коме је издат берат 13. новембра 1802. године. У његово време је избио Први српски устанак, који је имао великог одјека и међу Србима у Босни. Из једног фермана упућеног сарајевском кадији, 5. фебруара 1808. године, дознајемо да је митрополит Калиник био у Цариграду ради неких послова и да му је, на молбу патријарха и Светог синода, за наследника одређен Зворнички митрополит Евгеније. Како су подаци о овоме архијереју оскудни, може бити да је он замењивао митрополита Калиника само за време његовог боравка у Цариграду.

У време митрополита Калиника у Босни се појавио Венедикт Краљевић, који је скупљао милостињу за синајске калуђере. Краљевићу је пошло за руком да поткупи секретара митрополита Калиника, који је фалсификовао патријархову грамату издату за посвећење у епископско достојанство протосинђела Антима. У грамати је избрисано име протосинђела Антима и унето име Венедикта Краљевића. После тога је митрополит Калиник са митрополитима Призренским и Херцеговачким 1806. године хиротонисао Краљевића давши му титулу епископа Кратовског. Митрополит Калиник је уступио управу Дабробосанске митрополије Краљевићу за 4.500 гроша и повукао се у Цариград. Међутим, Краљевић није дуго остао у Босни. Пошто је радио на подизању устанка, побегао је из Босне у Славонију.

Од Краљевићевог напуштања Босне па до 1816. године катедра Дабробосанских митрополита је била упражњена. Исте године 25. октобра султан је издао берат новом митрополиту Венијамину. Управљао је митрополијом до смрти оставивши лепу успомену о себи. По мишљењу једног броја историчара, митрополит Венијамин је умро 1834. године. Међутим, из једне листине Цариградског патријарха, издате маја месеца 1835. године, видимо да је митрополит Венијамин био још у животу. Вероватно је умро 1835. године. Према томе, берат новом Сарајевском митрополиту Амвросију није, како се тврдило, могао бити издат 10. октобра 1834. године, већ после маја 1835. године.

Митрополит Амвросије рођен је 1791. године у Еносу, Румелија. На катедри Дабробосанских митрополита био је од 1835. до 1841. године. Остао је у успомени као добар епископ, чувао је паству и штитио је од насиља. Због тога је дошао у сукоб са турским властима, па је уклоњен са митрополитског трона. На његово место Цариградска патријаршија поставила је 1841. године дотадашњег митрополита Самоковског Игњатија. Последњи помен о митрополиту Игњатију датира из 1851. године, када је за игумана манастира Гомионице поставио јеромонаха Дионисија. Наследио га је Прокопије. Био је пет година на катедри Дабробосанских митрополита – од 1851. до 1856. године. Због сукоба са Сарајевском црквеном општином око проширења цркве, Цариградска патријаршија га је повукла. За новог митрополита је постављен Дионисије (1856-1860). Остао је у лепој успомени по напорима на просветном и културном уздизању своје пастве.

Први помен о Дионисијевом наследнику Игњатију II је из новембра 1860. године. Он се те године потписао, са осталим архијерејима Светог синода у Цариграду, на посланици патријарха Јоакима II упућеној вернима Дабарске епархије, у којој се од њих захтева да подигну своме митрополиту Генадију двор, како би му омогућили да стално борави међу њима. За име митрополита Игњатија II везано је отварање Бањалучке богословије 1866. године. За издржавање школе дао је велики прилог у износу од 1.000 цесарских дуката. Умро је 1868. године у Бања Луци.

После смрти митрополита Игњатија II за митрополита Дабробосанског је постављен митрополит Зворничко-Тузлански Дионисије II (Илијевић) 1868-1871. године. Због неспоразума са Сарајевском црквеном општином уклоњен је са свога положаја. По жељи епархиота Зворничко-Тузланске епархије поново се вратио у Тузлу. После премештања митрополита Дионисија у Тузлу, Цариградска патријаршија је за митрополита Дабробосанског поставила дотадашњег митрополита Зворничко-Тузланског Пајсија. На епархији је остао две године. Умро је 1874. године.

Последњи митрополит Грк у Сарајеву био је Антим (1874-1880). У његово време, одлуком Берлинског конгреса 1878. године Аустро-Угарска је окупирала Босну и Херцеговину. Тако је Босна и Херцеговина добила новог господара – уместо Турске Аустро-Угарску. Иако је дошло до промене господара, Босна и Херцеговина је и даље остала под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. На основу конвенције склопљене између Аустро-Угарске и Цариградске патријаршије 1880. године, митрополит Антим је уступио своје место Сави Косановићу, првом Србину митрополиту Дабробосанском после више од сто година.

Сава Косановић је управљао Дабробосанском митрополијом од 1881. до 1885. године, када је под притиском власти поднео оставку. За његовог наследника је изабран Георгије Николајевић (1885-1896). Иако је изабран за митрополита у поодмаклим годинама, био је веома активан. Остао је упамћен као велики народни добротвор. После смрти митрополита Георгија за Дабробосанског митрополита је изабран дотадашњи митрополит Зворничко-Тузлански Николај Мандић (1896-1907). За време митрополита Мандића дошло је до промене границе Дабробосанске митрополије. Села Коњичког котара издвојена су од Дабробосанске митрополије и припојена Захумско-Херцеговачкој митрополији, а од Захумско-Херцеговачке је узето Рудо и припојено Дабробосанској митрополији. На молбу митрополита Мандића, Цариградски патријарх Константин са Светим синодом 1899. године од делова Дабробосанске митрополије основао је четврту митрополију у Босни и Херцеговини – Бањалучко-Бихаћку. Мандић је умро у 67. години. За његовог наследника је изабран Бањалучко-Бихаћки митрополит Евгеније Летица (1908-1920). На трону сарајевских митрополита био је у време Првог светског рата, у коме је Српска Црква много пострадала. Повукао се у мировину 4. августа 1920. године. Исте године васпостављена је Српска патријаршија, а за Дабробосанског митрополита је изабран митрополит Захумско-Херцеговачки Петар Зимоњић (1920-1941). За његово време изведена је организација и уједначавање законодавства Српске Православне Цркве. Закон о Српској Православној Цркви донет је 1929. а Црквени Устав 1931. године. Новим Уставом извршена је нова арондација епархија. Од Дабробосанске епархије издвојени су ливањски и гламочки срез и припојени Далматинској а јајачки и мркоњићградски припојени су Бањалучкој епархији. Дабробосанска епархија је добила од Захумско-Херцеговачке фочански и чајнички срез; од Рашко-Призренске прибојски, нововарошки и милешевски; од Пећке пљеваљски.

Од доношења новог Устава није прошло ни десет година а дошла је несрећна 1941. година – Други светски рат. Епархије Српске Православне Цркве у Босни и Херцеговини су се нашле у Независној Држави Хрватској. Одмах по преузимању власти усташе су почеле беспримерну хајку на Србе. У овом времену нечувених страдања убијен је 1941. године митрополит Петар. Из Дабробосанске епархије убијено је у току рата 27 свештеника. До новог устоличења Дабробосанском епархијом је администрирао епископ Зворничко-Тузлански Нектарије Круљ. У то време, 1947. године, од Дабробосанске епархије издвојени су срезови: пљеваљски, нововарошки, прибојски и пријепољски и припојени новооснованој Будимљанско-Полимској епархији. Епархија је коначно попуњена 1951. године. За митрополита је изабран Нектарије Круљ (1951-1966). Пет година по његовом избору укинута је Будимљанско-Полимска епархија, а срезови: пљеваљски, нововарошки, прибојски и пријепољски враћени су Дабробосанској епархији. Митрополит Нектарије је умро 1966. године. За новог митрополита је изабран епископ Захумско-Херцеговачки Владислав Митровић (1967-1992). Пензионисан је 1992. године због болести. Исте године Свети архијерејски сабор је обновио Будимљанско-Полимску епархију под називом Српска православна епархија Милешевска. У Састав епархије ушли су делови епархије Дабробосанске, који су од 1947. до 1956. године припадали Будимљанско-Полимској епархији. На истом Сабору за Дабробосанског митрополита изабран је епископ Далматински Николај Мрђа.

У последњем рату од 1991-1995. године Дабробосанска митрополија је много пострадала. Порушено је 23 а оштећено 13 храмова. Срушено је 11 парохијских домова и осталих црквених здања, док су три парохијска дома оштећена. Због ратних дејстава митрополит Николај је привремено пренео седиште епархије из Сарајева у Соколац.

(Из књиге: Српска православна Епархија дабробосанска:Шематизам –
проф. др Предрага Пузовића)