Крстопоклона недеља

У суботу треће недеље Великога Поста, од давних времена, на средину цркве се из-носи крст, а четврта недеља Великога Поста која следи после тога назива се Крстопокло-ном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Цр-ква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хри-шћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесноје да се још је-дном присетимо места које Крст – као главни и узвишени символ Хришћанства – заузима у хришћанској вери.

Тај символ има два – међусобно уско повезана – значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Госпо-да Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат – римски управитељ Ју-деје – коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: „Овај човек никаква зла није учинио“. Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: “ Рас-пни Га, распни Га!“.

Тако Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човеко-вога бића: зашшо добро увек изазива не само иротивљењa, већ и мржњу?Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог.

Сви мислимо: да сам ја био тамо те страшне ноћи сигурно не бих поступао као што су поступали сви који су били присутни. Али, авај, негде у дубини наше савести ми врло добро знамо да то није тако. Миврло добро знамо да су Христа мрзели, мучили и разапели обични људи, људи „попут свих осталих“, а не неки посебно зли људи или нељуди. Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да одговори гомилу. Пилат је, затим, предложио гоми-ли да због празника пусти Христа на слободу. Пилат је, коначно, пред гомиле руље опрао, руке показавши тиме да се не слаже са убиством Христовим. Јеванђеље нам у неколико потеза даје портрет тог бедног Понтија Пилата, престрашеног човека чиновничке савести, који из страха одбија да поступи по гласу  своје савести.

Али, зар се то исто не догађа и у нашем животу, у животу који нас окружује? Зар то није најуобичајенија и најтипичнија од свих животних ситуација? Зар исти тај Пилат није присутан и у нама самима све време нашега живота? Зар и ми не падамо у искушење да „перемо руке“ у оним животним тренуцима у којима би требало да кажемо одлучно и не-повратно и неистини и неправди, злу и мржњи? Поред Пилата, ту су и римски војници. Но, и они су могли да кажу у своју одбрану: „Ми смо само испуњавали наређење власти. Нама је било наређено да •неутралишемо“ неког скитницу који је подстицао народ на побуну и рушење поретка. Шта уосталом о томе има да се прича?“. Поред Пилата и римских војни-ка, ту је била и гомила, то јест исти они људи који су само шест дана пре тога одушевљено дочекали Христа на уласку у Јерусалим и клицали Му: „Осана, осана!“  Исти ти људи су сада урлали: „Распни Га, распни Га!“. Али, зар нису тој гомили ондашње вође, учитељи и ауторитети “објаснили“  да је тај Човек – преступник који је нарушио Закон и обличје и који, стога, по Закону – увек по закону, увек по одговарајућем параграфу! – мора да умре… Тако је сваки од учесника у извршењу тог страшног злодела био, са своје тачке гледишта, „у праву“, те је имао оправдање за своје поступке. А сви заједно убише Човека који “ника-квог зла нијеучинио“.

Зато је први смисао Крста – смисао његовог суда над злом или, тачније говорећи, над лажним добром у чијем се руху зло непрестано појављује у овом свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову страшну прбеду на овој земљи.

Отуда произлази и други смисао Крста. За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: Ко хоће да иде за мном… нека узме крст свој… (Мк. 9,34)“. То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви – и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили – стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто нева-жно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са сво-јом савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и дан данас пред лицем читавог света безбожници хапсе људе који „никаквога зла нису учинили“, муче их, и бију, бацају у там-ницу или конц-логоре. И све то „по закону“, све по послушности и дисциплини, све „у име поретка“ и „за добро свих“. И колико је и дан-данас “ Пилата“ који перу руке, колико је са-мо и дан-данас војника који се труде да испуне своју војничку дисциплину и колико и дан-данас има људи који послушно и ропски урличу, или у најбољем случају ћутке посматрају тај тријумф зла у свету.

На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се крсту, це-ливајмо га и сетимо се смисла Крста Христовог. Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету – тријумф зла и тмине. „На суд сам дошао у свет овај“ – говори Христос. На том суду – суду распете Љубави, Истине и Добра – стоји свако од нас.

Потојереј Александар Шмеман