Сергеј Комаров: Како и кога муче ријечи Јеванђеља

Вера почиње од проповеди, коју усвајамо, а не само слушамо. „Тако дакле вера бива од проповедања, а проповедање речју Божијом“ (Рим. 10: 17). Има ли хришћанина који не зна о чудотворности јеванђељске благовести. Сведочанство о васкрслом Христу може да исцели душу, да нас окрене ка новом животу, да нам покаже свет истинске радости и смисла постојања. Дешава се да и једна-једина реченица из Јеванђеља преокрене нечије мисли на праву страну и положи темељ за корениту промену његове личности.

Међутим, јеванђељска проповед такође може да нам зада муке. Како је то чудно! Речи, које духовном топлотом загревају срца милиона, за неке су попут ужареног челика, који може озбиљно опећи. Свето писмо, а уз њега и животно искуство пружају нам много таквих примера.

* * *

„Докле ћеш мучити душе наше? ако си ти Христос, кажи нам слободно“ (Јн. 10: 24), – захтевали су од Исуса Јевреји. Заиста, Богочовек их је, у одређеном смислу, намучио проповедима и чудесима. Он је сваког тренутка доказивао Своје месијанство речима и делима, али невоља је била у томе што се Он није бавио тиме шта су Јевреји подразумеали под месијом. Наш кротки Спаситељ није се уклапао у њихову слику „Машиаха“, који је био одраз њихових страсти: властољубља, среброљубља, гордости, таштине. Због тога их је свака реч Христа ударала баш тамо где их је највише болело, дубоко унутар њихове свести где су лежали скривени идоли. С једне стране учењаци и фарисеји су били сведоци невероватних чуда, која су јасно упућивала на почетак нове, месијанске ере, али су с друге стране осећали да им Христос, у недостатку боље речи, не одговара. Ако је Он месија, онда то за њих значи потпуну промену начина живота и погледа на свет. Управо зато је са сваким доказом тога да је Христос истински Спаситељ, расла мржња и злоба јеврејског свештенства према Њему.

Јеванђеље је повезано са старозаветном причом из Друге књиге Мојсијеве о „тврдом срцу фараона“. Зашто је написано: „И Господ учини те отврдну срце Фараоново“(Излазак 9: 12)? Није ваљда Бог сакрио од владара Египта истину? Наравно да није. Фараон је видео иста чудеса као и сви остали, али док су она код других будила веру и страх, у њему су изазивала пркос. То што једне спасава, друге разгневљује, али у томе није крив Бог, већ сам човек. Испоставља се да и љубав и благодат, па чак и чудо и реч истине, могу да раздраже, све то зависи од тога прихватамо ли ми та блага дела, или не. Тако је и проповед Христова једне спасила, а друге разгневила, све до страшног греха богоубиства.

Христос је изградио дом за наше спасење и сео са десне стране Оца. На земљи је дело Богочовека продужила Његова Црква, коју је апостол Павле назвао телом Христовим (см.: 1 Кор. 12: 27). Црква представља руке, ноге и уста самога Христа. Када Црква чини милосрдна дела, то значи да руке Христове деле милостињу. Када Црква широм белог света распрострањује истинску веру, то су ноге Христове. А када Црква проповеда, чини то Христовим речима из његових устију. И те речи неће пресушити и говориће људима истину и мучиће њоме човечанство до краја света.

Откровење Јованово нам говори о два сведока (см.: Откр. 11: 3), који ће проповедати хришћанство и у време антихриста. Када они буду мученички страдали „они који живе на земљи, обрадоваће се и развеселиће се за њих, и слаће даре један другоме, јер ова два пророка мучише оне што живе на земљи“ (Откр. 11: 10). То значи да ће се путеви истинског хришћанства и света разићи, у толикој мери да ће хришћанство за човечанство постати трн у оку. Хришћанство ће мучити безбожничко друштво и страдање проповедника апокалипсе (у складу са многим тумачњеима то ће бити Илија и Енох) ће умногоме обрадовати становнике земље у то време.

* * *

Јеванђеље, које мучи… Сваки хришћанин, који не чува своју веру довољно брижно, се суочава са том мишљу. Како се брзо може захуктати расправа са неоцрковљеним човеком, ако неко случајно помене Христа, Цркву, свештенство, патријарха, Свете тајне. Било која религиозна тема, која се покреће озбиљно, може довести до оштре реакције. Понекад и није потребно много шта рећи. Довољно је прекрстити се, док се у аутобусу возите мимо цркве, и видећете да ће нестати злоба са лица тог путника с којим сте се расправљали. И сва та мржња нема никакве везе са „богатим поповима“, или ставовима патријарха, или по њиховом мишљењу недостатку усклађености међу државом и Црквом. Наравно да нико не тврди да у Цркви нема проблема. Проблем и грешке овоземаљске Цркве су неизбежни, али мржња према њој није изникла само због тих потенцијалних недостатака. По правилу, та мржња има други извор. Најчешће она проистиче из древне злобе и богоборства, о којем је својевремено писао Јован Богослов: „А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога: и овај је антихристов, за којега чусте да ће доћи, и сад је већ на свету“ (1 Јн. 4: 3). Дух, чије се присуство издалека осећа, све јаче дејствује у нашем свету.

Да, Црква ће увек од нечега боловати, то је у складу са људским делом њене богочовечанске природе. Али не можемо одбацивање и неприхватање Цркве свести само на њене мане, јер би то значило да смо сметнули с ума да Јеванђеље спаја, као што и раздваја: Христа и Велиара, добро и зло, Цркву и свет. Ђаво никада неће прихватити Цркву, како год да би она хтела да се „измени“ и мржња према Цркви никада неће пресахнути. На крају крајева, наши непријатељи не ратују са нама због наших греха, већ ратују са Христом због његове светости. И зато нема краја њиховим мукама од Његових речи, које у свет долазе кроз уста Христова, кроз Цркву.

Ако дође тај тренутак да се Црква допадне свима, то ће бити трагедија. „Тешко вама кад стану сви добро говорити за вама; јер су тако чинили и лажнијем пророцима оцеви њихови.“ (Лк. 6: 26) – тако је упозоравао Христос. То би значило да је Црква постала искључиво део овог света и да живи ван Светога духа. Реч Божија никада неће изгубити своје својство, да сједињује, као што и разједињује. „Јер је жива реч Божија, и јака, и оштрија од свакога мача оштра с обе стране, и пролази тја до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срдачнијем.“ (Јев. 4: 12). Сапистељ нас је упозорио, да ће увек бити људи који ће слушати благовеснике, али да ће њих свагда и прогонити: „Ако мене изгнаше, и вас ће изгнати; ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати.“ (Јн. 15: 20). Ако би Јеванђеље напрасно објединило све, то би значило да је Црква постала пука светска институција, која проповеда световну идеологију.

* * *

„Шта је теби до мене, Исусе сине Бога вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме“(Мк. 5: 7) – клицао је Господу Гадаринац кога је обузела нечиста сила. Зар тај јецај не добија све више на снази у постхришћанској цивилизацији? Хришћанство мучи свет, кога дух антихриста све више прожима. Јер тај свет осећа да се од једине вере разликује и да нису потекли из истог извора. Ипак, реч Божија и даље греје и пече, смирује и разгневљује. Свет остаје подељеним и нека нам Бог да милости да будемо на правој страни.

Сергеј Комаров
С руског: Александар Ђокић
Извор: Православие.ру