Свештенство митрополије дабробосанске, кроз сву голготску историју Српске Цркве, представља христолику парадигму небоземних пастира српског рода. Да је то тако доказ су канонизовани свештеномученици дабробосански пострадали у периоду од 1941 – 1945. године. Један од таквих, из реда канонизованих свештеномученика митрополије, јесте свештеномученик Божина Минић. Свети угодник и страдалац Божина рођен је 25. децембра 1901. године у Колашину, од родитеља Јакше и Јагоде Минић. Отац му је био барјактар народне српске војске. После завршена четири разреда гимназије, завршава и богословске науке у српској православној богословији у Сарајеву 20. јуна 1926. године. Оцјене из свједочанства о Божини говоре да је био добар ђак изванредног владања. Вјенчао се Анком Јовановић из Сарајева у храму Св. Ап. Петра и Павла у Бијелом Пољу 15. септембра 1925. Чудесан је пут слуге Божијег Божине. Остала је сачувана мало позната чињеница из његовог живота и најранијег страдања, да је интерниран од Аустроугарских власти. Наиме, 25. маја 1916. године као дијете бива ухваћен и из Колашина одведен у Мађарску, у лагер звани Балдагосан у Неџидеру. Ту овај свети страдалац као младић проводи сужањство до 15. августа 1918. године, када је побјегао из лагера и чудом Божијим стигао својој кући у Колашин.

У новоформираној Краљевини СХС ступа на одслужење војног рока, при Зетској болничарској чети. Убрзо је после школовања и војног рока свој свештенички призив дочекао у свези клира епархије рашко – призренске. Године 1926. 6/19. децембра у чин ђакона рукополаже га Преосвећени епископ пећки Јеротеј, у храму ставропигијалне Лавре Пећке Патријаршије. У чин презвитера на Ђурђевдан 1927. године у храму Св. Великомученика Георгија исти епископ га рукополаже у Беранама. Јереј Божина Минић потом је постављен за сталног пароха упражњење дечанске парохије. После епископа Јеротеја управу епархијом рашко – призренском преузима епископ Серафим. Божидар (како су га неки звали и познавали) из дечанског краја добивши отпуст из клира епархије пећке, примљен је свесрдно и очински од стране Његовог Високопреосвештенства Св. митрополита дабробосанског Петра (Зимоњића) актом 10. априла 1928. године. У то вријеме главна судска и извршна власт (епархијâ) митрополије била је Епархијски црквени суд на челу са митрополитом. Ова духовна власт, по одлуци митрополита Петра, поставља јереја Божину за администратора упражњене и надалеко познате парохије у Доњем Вуковску, срез бугојански. Парох благајски Марко Поповић предао му је парохију коју је до његовог доласка опслуживао.

Овде отпочиње период служења свештеномученика Божине у митрополији дабробосанској. По устаљеној пракси пред комисијом полагао је испит за сталног пароха прописан чланом 157 – 161 тадашњег Устава Српске Православне Цркве, који полаже са добрим успјехом. Положивши испит за сталног пароха подноси молбу за проглашење, коју  митрополит Петар услишује и поставља га за сталног пароха доњевуковског (Купрес) 4. новембра 1936. године. У писму о постављењу Св. Митрополит Петар гаји наде да ће са „ревношћу и марљивошћу хтјети и умјети достојно високом позиву своме вршити све дужности у корист свете наше Православне Цркве“. Из искуства каснијих догађаја ове ријечи Св. Петра добијају посебну снагу и значај. За његово предано служење Цркви и роду, Његово Краљевско Височанство краљ Александар I одликовао га је орденом Светог Саве V степена, 31. маја 1930. године у Београду. Предлог за одликовање, као и уручење ордена, извршио је по краљевој наредби председник министарског савјета и министар унутрашњих послова, почасни ађутант и дивизијски генерал Петар Живковић. Паралелно је вршио службу вјероучитеља у вуковској и равањској парохији, гдје је од намјесништва травничког оцијењен као добар – 1937. године, а наредне 1938. као врло добар. Са супругом Анком у Доњем Вуковску добио је троје дјеце, која су се по домовном протоколу и изводима звала: Милан (рођен 17. новембар 1938.), Јакша (рођен 5. фебруара 1935.) и Ангелина (рођена 1. јула 1931.). Није познат тачан датум његовог преласка на службу у сарајевско поље, на которачку парохију (данашња Источна Илиџа) гдје је било сједиште ове тада безхрамовне парохије. Записивао је детаљно у својим извјештајима страдање парохијана ових парохија од стране усташких крвника. Одољевши усташком терору и геноциду, на крају рата су комунистички злотвори спалили његова свједочења, а Божину попут неких других свештеника, стријељали 1945. године. Мјесто страдања и почивања часних земних остатака свештеномученика Божине Минића нису познати. У смислу очувања светог спомена свештеномученика дабробосанских, својим најновијим Расписом свом свештенству, монаштву и вјерном народу митрополије дабробосанске, Високопреосвећени Митрополит дабробосански Хризостом донио је одлуку о оснивању Све – епархијског сабора. Сабор ће се почевши од ове сваке године одржавати у прву суботу по Петровдану. Тиме ћемо саборно и молитвено прослављати у лику сабора и угодника Божијих и Божину Минића, пароха которачког.

ЂАКОН БОЖИДАР М. ВАСИЉЕВИЋ

извор: "Православље"