Љетопис парохије и храма

Српска Православна Црквена општина и парохија которачка у Добрињи – Источно Сарајево помиње се у деветнаестом вијеку и звала се Сарајевско поље. Од 1919. Године границе парохије су измјењене и од тада носи назив по истоименом селу Которац који је заједно са околним насељима и селима чинио парохију.

Име Которац датира још из доба Константина Порфирогенита (X вијек), који у својим дјелима описује постојење града Катера (Которац) на десној обали ријеке Жељезнице. “Црквице“ је назив локалитета гдје се данас налази православно гробље у Которцу, а то указује на некадашње постојање црквишта – мјеста гдје се народ окупљао на молитву. Прве писане податке о парохији имамо са краја XIX вијека, када се у љетопису помиње први парох Михаило Станић (1872- 1890). Богослужбено мјесто није постојало па су вјерници одлазили у неке од храмова у Сарајеву, гдје је и било сједиште ове парохије све до изградње храма Светог Василија Острошког у насељу Добриња у Источном Сарајеву. У близини Которца, на локалитету Бијело поље, 1939. године изграђен је црквени дом, а планирано је да се почне градити храм. Но, у вријеме Другог свјетског рата ова парохија трпи велика страдања. Тадашњи парох которачки јереј Божина Минић заједно са својим парохијанима доживљава велике тортуре од нове усташке власти и у свом извјештају детаљно описује имена и начине мученичког страдања својих парохијана. Пред крај рата партизани су му одузели сву документацију и спалили, а њега погубили.

Комунистичка власт 1958. одузима и национализује парохијски дом. Црква је тај дом и земљиште откупила од државе (1983. године). Током грађанског рата у БиХ, један дио дома је преуређен и служио као богослужбено мјесто. Дом је 2002. године срушен због дотрајалости.

Комунистичка власт није дозвољавала изградњу храма у овој парохији све до пред крај двадесетог вијека. Дозвола за изградњу храма добијена је тек 1990. године, пред прве вишестраначке изборе у тадашњој држави. Земљиште за храм поклонио је Вукан Шеховац, угледни домаћин из Добриње. Градња је почела крајем октобра 1990. године. До почетка ратних дешавања храм је био озидан и скоро у потпуности покривен бакром. За вријеме ратних дејстава храм је претрпио знатна оштећења. Звоник је погођен са два пројектила из бестрзајног топа, а бакарни лим је у континуитету трпио оштећења од муниције разних калибара. Прво богослужење у овом храму служено је 02. марта 1996. године (Теодорова субота). У љето 1997. године завршени су радови на унутрашњем уређењу храма, а наредне - 1998. завршена је фасада храма. Те године су уговорени послови на изради иконостаса и осталог инвентара за храм. Патријарх српски г. Павле, уз саслужење више архијереја, служио је у истом поводом прославе више јубилеја СПЦ (02. мај 1999. год.). Храм је освештао митрополит Николај 30. септембра 2001. године, а саслуживао је епископ Хризостом (садашњи митрополит дабробосански). Кумовао је Бошко Радоња из Лукавице.

Вишегодишње закишњавање зидова и симсова храма учинило је да буде убрзано пропадање постављене фасаде, па се 2015. године приступило обнови исте. Том приликом је извршена замјена оштећеног лима на симсовима, а старо звоно је замјењено са три нова.

Иконостас од храстовине у дуборезу израдио је Мирослав Трбусић из Крагујевца, 1998. године. Иконе на иконостасу израђене су у ман. Светог Стефана (метох ман. Св. Прохора Пчињског).

Филијални храмови

На територији ове црквене општине подигнута је и свјештана 2017. године црква Нерукотвореног Образа Христовог у кругу комплекса Источник, Кула – Источно Сарајево.

Парохијски дом

Поред храма је изграђен парохијски дом са становима за свештенике, канцеларијом и другим потребним просторијама. Тренутно су уређене просторије у приземљу, као и фасада. Предстоје радови на уређењу велике сале у сутерену објекта и станова на спрату истога.

Матичне књиге

Српска православна парохија которачка има матичне књиге крштених (од 1899. године), вјенчаних (од 1900. године) и опојаних(од 1909. године). Државни матични уреди су одговорни за нестанак дијела податка о крштеним за период од 1925. до 1933. године. Нестала је једна књига вјенчаних (период 1922-1936).

Граница црквене општине и парохије которачке

Простор који је улазио у састав ЦО и парохије которачке до краја грађанског рата у БиХ се налазио у неколико тадашњих општина, а о величини истог свједочи удаљеност насељених мјеста (Тврдимићи, Међуше, Храсница, Кијево...) од храма у Добрињи. Но, 1996. год. на том простору су формиране још двије самосталне ЦО и парохије (Војковићи и Враца), а 1998. године Касиндо. Вишеструко издвајање дијелова или цијелих насеља другим ЦО, довело је до тога да је граница ове ЦО на неким мјестима удаљена неку стотину метара од храма. Од септембра 2015. год. граница ЦО и парохије которачке има сљедећу путању: Касидолска ријека од спортског терена Младичко поље чини природну границу у Которцу. Но, изузетак је насеље уз КПЗ ''Кула'' (од ресторана ''Гурман'' до раскрснице (почетак улице Војв. Р. Путника), па се враћа на ријеку и испод аеродрома у Неђариће, а одатле Мојмилом ка згради Електродистрибуције (иза Насеља старосједилаца). Линија потом пресјеца ријеку Добрињка и испред ресторана ''Младо јагње'' - од раскрснице улицом Бојв. Р. Путника ка СИПА и Карађорђевом до предузећа ''ТАТ''. Одатле улицом Цара Лазара иде ка кружном току и испред предузећа ''ФАМОС'' ка ГП ''Пут'' и улицом Славка Леовца до Дерокове бр 13, одакле је Касидолском ријеком и почела линија границе.

Свештеници који су опслуживали парохију

Према љетопису као пароси которачки помињу се сљедећи свештеници: Михаило - Мићо Станић (1872-1890), Коста Блажујевић (1890-1905), Перо Станић (1905-1915). Током ратних година (1914-1918) парохију су опслуживали свештеници из Блажуја, а помињу се: Ристо Брановић, Ристо Јокановић, Милан Лалић. Потом су пароси били: Душан Комљеновић (1919-1923), Ђорђе Грабеж (1923-1925), Јово Шкаљак (1925-1927), Јово Марјановић (1927-1932), Жарко Поповић (1932-1939), Божина Минић (1939-1941). Током Другог свјетског рата Которачку парохију су опслуживали свештеници из сусједних парохија. Послије рата за пароха је постављен Драгољуб Јанковић, који је остао на овој парохији до 1982. године, а насљеђује га свештеник Васо Рајак (1982-1992). Првих година рата у Босни и Херцеговини, парохију Которачку опслужују свештеници са Грбавице у Сарајеву. У јуну 1993. године митрополит Николај поставља о. Милорада Вујића за првог пароха которачког. У поратном времену издвајањем дијелова подручја парохије Которачке формиране су нове - самосталне парохије: Године 1996. парохије у Војковићима и Врацама, а 1998. парохија у Касиндолу.

Простор ЦО и парохије которачке подијељен је на двије парохије, а опслуживали су их свештеник Миломир Ковач (12. март 1996. – 31. децембар 2013.) и свештеник Милорад Вујић. Године 2007. формирана је Трећа парохија на коју је постављен свештеник Ранко Билинац (08. јануар 2008 – 15. мај 2015). Кратко вријеме Другу которачку парохију опслуживали су свештеници Јадран Даниловић и Миливоје Старовлах. Слично томе је било и са Трећом парохијом, коју су опслуживали свештеници Борислав Ливопољац и Данило Дангубић. У септембру 2015. године формирана је Четврта парохија которачка, а опслужује је свештеник Видак Вујадиновић.

Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански г. Хризостом је преименовао парохије которачке у Добрињи. Прва је преименована у которачку парохију у Которцу, Друга је преименована у добрињску парохију у Добрињи, Трећа је преименована у Прву лукавичку у Лукавици и Четврта је преименована у Другу лукавичку у Лукавици. Наведене парохије опслужују свештеници: Милорад Вујић, Дражен Делић, Младен Микавица и Видак Вујадиновић. Храм Светог Василија Острошког у Добрињи је парохијски за исте до изградње других храмова.